Zbog tebe sam sve najebao. I svi mi kažu: „Brate, oće to
kad nedeljama nemaš muda da priđeš i lepo pitaš će pođemo?”
Al kad nam se oči susretnu, ja sve se oduzmem i gledam u beton…
Zbog tebe sam sve najebao. I svi mi kažu: „Brate, oće to
kad nedeljama nemaš muda da priđeš i lepo pitaš će pođemo?”
Al kad nam se oči susretnu, ja sve se oduzmem i gledam u beton…
A u stvari sam srećan ki da Strit Fajtera prelazim sa jedan žeton.
Ono, fazon, eto zevam tako i raspituem se.
Čuo sam da izlaziš u Keca. Tamo dizelaši, bre. To trulo sve.
Al pročulo se da smo mi droga i sekta. Jebo im ja sve na kamaru.
Aj večeras u hipi-dolinu…? Će dođe Cupara, će ponese gitaru.
Pa pivo, pa stari rok, pa ovo-ono, kao, zagrlim te.
Bolje da blejiš sa nas nego sa ti buržuji od preko ulice.
To sluša Željka Samardžića i sve tako te tužne grlice,
pa ode u diskoteku na Eru i Tvins, i napie se i pokrvi se.
Kad bude prvi sneg, kod mene romantika, iam peć onu petrolejku.
Mož pogledamo neki film, iam Indijanu Džonsa na video-kasetu.
I ću narežem disk sa Viva hits… hoćkaj se, nemoj se nećkaš.
Išlo lepo to sve… i tad, ono, doznam za drugog dečka.
Ki na Grzu za Prvi maj proveo sam se kad sam te sreo:
za Prvi maj večito kiša je, pa mi unapred preselo.
Izveo bi te večeras u grad,
al imam samo za jedan sok na dve slamke.
Sa gitaru u Donji park sedim...
a tvom dečku ga… ga…
Ne mogu se zakačinjem. Krupan, će me polupa.
Ova se ljubav napinje. Prevarila me, pukla bruka.
Dođe mi da nestanem. U Kragujevac, u Niš. Gde bilo.
Sedim. Duša boli. Patim rani jadi, ki Kiš Danilo.
Zacopao se, majmun. Ovo je kajgana svetom Petru.
Legnem, mislim na nju, op, jorgan se nadigne ki hotel Petrus.
A moli me da oprostim, voli me, kaže bez mene će lipše.
De ti onaj dizelaš što kafu popie pa ceo dan žvaće kašiče?
Kaže, to bila greška, oće samo mene za dečka,
pa se smeška da me smekša, pa mi slatka, pa nikad lepša…
Pa popustim. Popustim, jebaga, šta ću. Pa nema leka.
Za kres i dalje nije spremna. Ma, kažem, volim te. Ću sačekam.
Odjeba buržuja zbog mene, ko sam pa ja? Sirotinja.
U životu iam samo roleri, svesku sa stihovi i ovaj vinjak.
Uglavnom, bilo lepo, lepo ko refren „koj te ima, taj te nema”:
još pola godine smo išli, i do kraja nije bila spremna.
I onda raskinu. Nađe drugog, i to koga? Onoga istog.
I čuem,
odma bila spremna da uradi sve ono što mi nismo.
A ja…
U senci senke tvoje senke, znam da ne znaš.
Sedim sjeban, pišem pesmu, ta pesma će se zove „1”.
Tvom dečku ga nabiem majke, da ne ostane nedovršen taj stih,
zato što je bizgov i seljak i sigurno keca još tri nji’!
I svi vi marš u tri pičke materine, ja sit svih!
Ovaj fin dim i ovaj džim bim su mi drim tim za vin-vin.
Skupio sam, evo, za nešto skuplje od vinjak, govno, će viš ti:
Ima uspem u životu, i će se pokaeš ti za taj trip s njim.
Ću napravim album „De Facto”. I ću sve da pregazim.
Evo je karta za Beograd, sutra sedam na bus, odlazim!
I ću uspem i ću se vratim. Koj kosi, koj vodu nosi
tad će vam svima bude jasno… i tad ću te zaprosim.
Tad!
..to „tad” je sad.
Dvadeset leta kasnije, vraćam se u grad.
I to nisi ta ti. I to nije taj grad.
I to nisam taj ja. I to nije ta glad.
Sedam u Donji park, neki klinac piše pesme.
Da pitam ništa ne smem, jer verovatno je treper.
Treperi sunce na zalasku, misli u oblak lete.
Vreme. Sve prolazi, kô u pesmi od Ede.
I ko će znati da l’ trijumfom ili s gubitkom…
tek, prohuji vihor – i bitno postane sitno.
Ki na Grzu za Prvi maj proveo sam se kad sam te sreo:
za Prvi maj večito kiša je, pa mi unapred preselo.
I sad te šeta onaj buržuj…
ja imam samo za jedan sok na dve slamke.
Ove stare patike zinule mi…
Imaju vazdušni đon – a nisu najke.
Sa gitaru u Donji park sedim...
I sedim. I sedim. I ništa.
Све сам сјебао због тебе. И сви ми кажу: „Брате, он то жели
када недељама немате муда и лепо питате, хоћемо ли? “
Али кад нам се погледи сретну, однесем све и погледам у бетон ...
И заправо, срећан сам што са једним жетоном прелазим Стреет Фигхтер.
Па, онако, зевам и распитујем се.
Чуо сам да идеш код Ацеа. Дизел тамо, човече. Све трули.
Али причало се да смо дрога и секта. Јебе их све у камеру.
А вечерас у хипи долини ...? Цупара ће доћи, донеће гитару.
Па пиво, па стари камен, па ово-оно, загрлим те.
Боље буљити у нас него у оне буржује преко пута.
То је оно што Жељко Самарџић слуша и све те тужне грлице,
па је отишао у дискотеку на Ера и Твинс, и напио се и искрварио.
Кад падне први снег, имам романтику, испечем ону петролејску лампу.
Можда ћемо погледати филм, а на видео касети имам Индиана Јонес-а.
И запалићу диск са Вивиним хитовима ... желите, не чекајте.
Све је прошло добро ... и онда, па, сазнао сам за другог типа.
Ки на Грзи за Први мај Провела сам време кад сам те упознала:
за Први мај увек пада киша, па сам кренуо унапред.
Одвео би вас вечерас у град,
али имам само један сок на две сламке.
Сједим са својом гитаром у Доњем парку ...
и твој дечко га ... га ...
Не могу да се навучем. Велики, сломиће ме.
Ова љубав напреже. Варала ме је, сломила се.
Осећам се као да нестајем. У Крагујевцу, у Нишу. Где год.
Седим. Душа боли. Патим рано јади који Киш Данило.
Заглавио се, мајмуне. Ово је кајгана за Светог Петра.
Лежим, мислим на њу, оп, јорган се подиже у хотелу Петрус.
И моли ме да опростим, воли ме, каже да ће бити боље без мене.
Где си ти онај дизел који по цео дан пије кафу и жваће кашике?
Каже да је то била грешка, само ме жели за дечка,
па се насмеје да ме омекша, па слатко за мене, па никад лепше ...
Па одустајем. Одустајем, јеботе, шта ћу. Па, нема лека.
Још увек није спремна за ломачу. Кажем да те волим. Причекаћу.
Јебеш буржује због мене, ко сам ја? Сиромашни.
У животу имам само котураљке, свеску са стиховима и ову ракију.
У основи, било је лепо, лепо попут рефрена „ко те има, нема те“:
ишли смо још пола године, а она није била спремна до краја.
А онда се разиђу. Наћи другог, и ко? Исти онај.
И чујем
била је одмах спремна да учини све оно што ми нисмо.
И ја…
У сенци твоје сенке знам да не знаш.
Седим сјебан, пишем песму, та песма ће се звати „1“.
Дајем га мајци вашег дечка како стих не би остао недовршен,
јер он је биж и сељак и мора да их има још троје! '
И сви марширате у три материне, доста ми је свих!
Овај фини дим и овај џемпер су мој вин-вин тим.
Овде сам скупио нешто скупље од ракије, срање, рећи ћете:
Има успеха у животу, а ви ћете се покајати за то путовање с њим.
Направићу албум „Де Фацто“. И све ћу прегазити.
Ево карте за Београд, сутра улазим у аутобус, одлазим!
И успећу и вратићу се. Ко коси, ко носи воду
тада ће вам свима бити јасно ... и тада ћу вас запросити.
Онда!
..то "тада" је сада.
Двадесет година касније враћам се у град.
И ниси ти. И није тај град.
А то нисам ја. И није та глад.
Седам у Доњем парку, неко дете пише песме.
Не могу ништа да питам, јер вероватно дрхти.
Сунце трепери при заласку сунца, мисли лете у облак.
Време. Све пролази, као у песми Еде.
И ко ће знати да ли је то тријумф или губитак ...
само, вихор дува - и постаје врло мали.
Ки на Грзи за Први мај Провела сам време кад сам те упознала:
за Први мај увек пада киша, па сам кренуо унапред.
А сада те буржуји шетају по теби ...
Имам само један сок на две сламке.
Ове старе патике су ми зинуле ...
Имају ваздушни ђон - а нису Нике.
Сједим са својом гитаром у Доњем парку ...
А ја седим. А ја седим. И ништа.